Promocija Knjige „S one bande moje gore“ u Vlasotincu

Na dan Sabora Svetog arhangela Gavrila 26. jula u Zavičajnom muzeju je priređena promocija knjige „S one bande moje gore“ , Jasenke Lalović. Istovremeno je organizovana tribina na temu „Čuvajmo pričanje“, na kojoj je govorila Jelena Đokić, profesorka srpskog jezika i književnosti. Dva samo naizgled različita kulturna dešavanja imala su zajedničke niti koje su ih itekako povezale.

Jasenka Lalović je Paštrovka. Rođena je u Buljarici, školovala se u Baru, studirala u Beogradu pa ne čudi što je svoj roman napisala na paštrovačkom. Piše od kada zna za sebe, ali ozbiljan početak njenog pisanja vezuje se za priče koje objavljuje na društvenim mrežama izložena kritici i sudu javnosti. Ona je u stvari na društvenim mrežama naišla na izuzetno prihvatanje čitalaca. Tek u pedesetim godinima u njenoj spisateljskoj radionici završila je roman „S one bande moje gore“. I tu je progovorilo njeno crnogorsko poreklo.

To je priča o običnoj crnogorskoj ženi, koja je smeštena u period pred Drugi svetski rat i sam njegov početak. Velika, Milica, Bose, Jovanka i Ilinka su likovi preko kojih se prati sudbina toga doba. Ovo je priča o ženi koja svesno prepušta pijadestal muškarcu, svejedno da li je to muž, otac, brat ili sin. O ženi koja je od rođenja naučena da je njen zadatak da rodi, odgaji i stvori glavu kuće i domaćina koji je dovoljno jak da iznese teret ratova, koji su na žalost, bili tako česti na ovim prostorima. To može samo jaka žena, koja je svesna da nije ugrožena time što to čini već da je to jedini model po kome ona opstaje u ulozi majke, žene, ćerke, sestre. To je njena misija koju ne bira po svojoj volji već joj se nameće kroz pokolenja. Ovo je knjiga koja se dotiče tradicije i običajnog prava koje je iznad onog ispisanog slovom zakona.

„Bez tradicije gubimo svoje korene, a narodi koji ne čuvaju svoje korene kroz vreme počnu da prihvataju tuđe kao svoje potirući tako sebe i ono što jesu. Na nama je da budemo dovoljno jaka karika između naših predaka i potomaka.Naša je dužnost da potomcima prenesemo poruke predaka kroz vaspitanje, priče i tako što ćemo negovati svoju tradiciju“, nedavno je rekla Jasenka Lalović i pokazala da ona upravo to čini svakom svojom rečju, pričom, novim romanom.

Pored citata iz svog romana, autorka je pročitala tekst napisan na našem dijalektu i oduševila publiku koliko je brzo savladala govor ovog kraja.

O jeziku i dijalektima govorila je profesorka Jelena Đokić.

„Reči baš kao i ljudi imaju svoj život, svoje rođenje i smrt. Jedne nestaju, druge se rađaju i nastavljaju da žive, jezik iz dana u dan postaje bogatiji. Koliko će jedna reč živeti ne zavisi samo od nje same, od njenog porekla i lepote. Mnoge naše lepe reči su nestale a zamenile su ih strane reči koje nisu nimalo lepše i bolje. Dijalekti su izvor životnosti jezika, dokaz njegove vitalnosti, vrelo živopisnosti. Kakvi bi bili Tika Špic ili Radašin da ne govore dijelektom? Može li Mane i Zona drugačije da zvuče nego u Šotrinom filmu?“, zapitala se profesorka Jelena Đokić.

Ona je ovom prilikom publici poslala poruku da što više uči o svojim korenima otkrivajući mozaik jezika, njegovo bogatstvo i melodičnost.

„Naša je obaveza da sačuvamo maternji jezik kao kulturnu riznicu, poput dukata, koji se prenosi sa kolena na koleno i čuva u kući kao najveće blago. Pišući na dijalektu pisac čuva originalnost, izvornost, čistotu i mudrost naroda i kraja iz koga potiče. Uz to, ne zaboravite da različitost čini život“, rekla je na kraju svog izlaganja Jelena Đokić.

 

Objavljeno: 27.07.2019 | Autor: InfoDesk




  • Vremenske prilike

  • Kursna lista