Hronologija događanja u rešavanju problema zdrave pijaće vode u Vlasotincu
– Prvi projekat u rešavanju vodosnabdevanja Vlasotinca urađen je još 60-tih godina prošlog veka. Ko je dozvolio Nišlijama da preotmu deo vode iz reke LJuberađe, koja pripada slivnom području opštine Vlasotince. Katatstrofalna poplava krajem juna 1988. godine, nametnula je novu studiju vodosnabdevanja Vlasotinca iz „živog“ toka reke Vlasine kod sela Boljara. Cela bivša Jugoslavija priskočila je u pomoć te 1988. godine, „Fabrika vode“ se pušta u rad bez upotrebne dozvole, uz brojne zloupotrebe koje i dan danas opterećuju poslovanje JKP „Vodovod“ – kaže vršilac dužnosti direktora vlasotinačkog „Vodovoda“ Zvonko Ilić.
Koliko je voda važna, najbolje je opisao francuski pisac Malog Princa, Antoan de Sent Egziperi (1900-1944), koji je, kada je u pitanju njeno veličanstvo VODA, zapisao : „Ti nisi potrebna životu – Ti si život“. I, baš je tako. Tu ne treba ništa dodati, a još manje oduzeti. Voda je, uistinu, život.
Voda za piće jedan je od centralnih problema čovečanstva, pa su procene da će se za nekoliko decenija čovečansto ozbiljno suočiti sa nestašicom pitke vode. Ovaj problem godinama muči gotovo celu vlasotinačku opštinu, posle obimnijih padavina, posle topljenja snega, i u sušnom periodu. Cela misterija traje dugo, čak, predugo, a nikako problem vodosnabevanja u opštini Vlasotince još nije trajno rešen. I pitanje kada će biti rešen, i da li će biti uopšte rešen. Da li se nazire rešenje ili se još uvek ide „po šumama i gorama“, u potrazi za rešenjem, za sada, niko nema odgovora na ovo pitanje. Mnoga rukovodstva lokalne samouprave u prethodnom periodu gromoglasno su obećavali da će, upravo, „oni rešiti za sva vremena problem vodosnabdevanja Vlasotinca“. Rezultati su jasni i vidljivi. Osim goleme halabuke ništa od toga nije učinjeno. Na potezu je sada aktuelna vlast da se uhvati u koštac sa ovim problemom. Ima kapacitet i mogućnost da svaku odluku preko lokalnog parlamenta sprovede bez problema, zbog brojnosti u odnosu na opoziciju. Međutim, kapitalni objekti nose sa sobom i ozbiljne probleme, koje mogu da reše samo stručni i iskusni ljudi, ljudi koji su se oprobali u privredi i na pravljenju pravih privrednih vrednosti. Nekada je opštinski Izvršni savet (operativno telo) bio skup pravih stručnjaka iz privrede i proizvodnje i istinskih znalaca, kojih, nažalost, u poslednje vreme skoro da, uopšte, i nema. Na današnjem rukovodstvu opštine je da ovaj nesumljivo veliki problem, najzad, reši na pravi način i na zadovoljstvo svih građana opštine Vlasotince. Da li će u tome uspeti, pokazaće vreme koje je pred nama. Inače, vreme im nije saveznik, jer ovaj problem zahteva energičnost i preduzimljivost u svim segmentima rešavanja problema vodosnabdevanja opštine Vlasotince.
U želji da demistifikujemo mnoge (ne)jasnoće kada je u pitanju istorijat vodosnabdevanja u vlasotinačkoj opštini i svega onoga što se dešavalo u prethodnom periodu za sagovornika imamo prvog čoveka JKP „Vodovod“, Zvonka Ilića, diplomiranog fiziko hemičara, sa kojim ćemo u neposrednom razgovoru, obraditi temu pod radnim naslovom „Istorija vodosnabdevanja Vlasotinca, sa osvrtom na trenutno stanje i predlogom mera za rešavanje problema“. Da se kaže otvoreno i bez i malo uvijanje, sve ono što običan čovek ne zna, sve u želji da istina o vodosnabdevanju u Vlasotincu izađe na svetlost dana. I, to od prvog čoveka JKP „Vodovod“ iz Vlasotinca, koji je u ovoj javnoj ustanovi više od dve decenije, i zasigurno najbolje poznaje mnogo toga što dugi ne znaju.
Kada su napravljeni prvi koraci u rešavanju vodosnabdevanja u opštini Vlasotince ?
– Još 60-tih godina prošlog veka, napravljen je Idejni projekat izgradnje akumulacije „Vlasina“. Po tom projektu, trebalo je da se trajno reši pitanje vodosnabdevanja Vlasotinca, Niša, Leskovca, Prokuplja, kao i navodnjavanje plodnih oranica u slivu Vlasine, uz proizvodnju struje, kako je bilo navedeno u samom projektu. Predviđena visina brane bila je 70 metara, i u to vreme bila je mnogo isplativija od akumulacije „Selova“ na Jablanici. Međutim, na volšeban način, isakazana je veća površina potrebna za navodnjavanje, a koje objektivno na terenu nije bilo, što je iziskivalo da se visina brane podigne sa 70 metara na novih 90 metara. Povećanje brane za dodatnih 20 metara u značajnoj meri finansijsjki bi poskupelo izgradnju samog projekta akumulacije „Vlasine“, pa je doneta odluka da se gradi akumulacija „Selova“ na Jablanici, a samim gradovima pojedinačno je ostavljeno da sami rešavaju pitanje vodosnabdevanja u svojim opštinama. Posle toliko godina, uzgred, da kažem i to da akumulacija „Selova“ na reci Jablanici nije završena – započinje svoje kazivanje o istoriji i problemima vodosnabdevanja u vlasotinačkoj opštini, prvi čovek vlasotinačkog „Vodovoda“, Zvonko Ilić, inače, po struci, diplomirani fiziko hemičar.
Pošto, očigledno, nije bilo ni malo sreće sa početnim pokušajem rešavanja vodosnabdevanja za Vlasotince i još nekoliko opština sa juga Srbije, koji su novi potezi, potom, usledili ?
– Od 1962.godine za potrebe vodosnabdevanja Vlasotinca započeto je ispitivanje mesečnih i godišnjih protoka, Kozaračke, Bistričke i Rastavničke reke koje je trajalo sve do 1987.godine. Dakle, punih 25 godina. Kao prelazno rešenje, 1964.godine, gradi se tzv. „Stari vodovod“, kapaciteta 35 lit/sek, koji je koristio veoma izdašne podzemne vode nastale podizanjem kote koji je diktirao preliv brane, takozvani „Jaz“ kod „Starog mlina“. Voda se filtriranjem kroz pesak i uz dezinfekciju hlorom dovodila do potrebne ispravnosti. Rezervoar u Rovinama od 500 metara kubnih je nivelisao dnevnu i noćnu potrošnju a ovakav vid prečišćavanja vode bio je moguć, jer je reka Vlasina, tada, bila u kategoriji prve klase.
U toj čudnoj hronologiji događanja oko samog vodosnabdevanja stiže i „Slučaj reke LJuberađe“. Legenda, kaže da je u frigijskom gradu Gordiji postojao vrlo zapetljan čvor, koji je, po legendi rešio Alksandar Makedonski. Ko je koga u tom Gordijevom čvoru reke LJuberađa nadmudrio, ili čak reći i nasamario ?
– I ako reka LJuberađa pripada slivnom području reke Vlasine i opštine Vlasotince, niški „Vodovod“, 80-ih godina prošlog veka, iz veoma bogatih izvora LJuberađe uzima oko 350 litara vode u sekundi. Ne shvatam ni sada, posle toliko godina, zašto je rukovodstvo naše opštine dozvolilo uzimanje izvorišnih voda od strane grada Niša, a da nikome nije palo na pamet da za potrebe trajnog rešenja vodosnabdevanja Vlasotinca obezbedi 100 litara vode u sekundi. Pošto, po pravilu, jedno zlo ne ide samo, odgovorni iz vlasotinačke opštine, prave još jednu grešku, gotovo katastrofalnih razmera. Kako su meštani LJuberađe zabranili izgradnju akumulacije u svom selu LJuberađi, iz koje je trebalo svake sekunde da u slivno područje ubaci jedan kubni metar vode, što je i bio i uslov uzimanja ovih voda, rukovodstvo opštine Vlasotince gradi branu u Vlasotincu neposredno kod mlina na ruševinama starog „Jaza“. Kada je brana na reci Vlasine izgrađena, nastali su problemi u vodosnabdevanju. Došlo je do nagomilavanja velike količine mulja u jezeru. Posle nešto manje od godinu dana, od izgradnje brane, i kada su ustave po prvi put bile podignute, da bi se očistilo dno od nagomilanog mulja, „Stari vodovod“ je ostao bez vode. Tek, tada su odgovorni iz grada shvatili da su bespotrebno potrošili ogroman novac, najpre, na rušenju starog „Jaza“, a zatim i na samoj izgradnji brane. Jasno je kao dan, da ustave moraju uvek biti zatvorene, kako bi Vlasotince moglo da ima vodu za piće. Pošto niko od nadležnih nije preduzimao nikakve mere u sanaciji nastalih problema oko vodosnabdevanja, količina mulja u akumulaciji je za nekoliko godina narasla da voda nije mogla da prođe šljunkoviti deo za filtraciju, pa su u vodovodu bili primorani da pumpama prebacuju vodu iz akumulacije na prostor „Starog vodovoda“, da bi se obezbedila potrebna količina vode. Zbog velikog mulja u jezeru, prosto je bilo nemoguće kupati se u njemu.
Odlukom opštinskog parlamenta, 1987.godine, doneta je odluka o raspisivanju i zavođenju samodoprinosa, radi rešavanja vodosnabdevanja u Vlasotincu. U izradi samog projekta, kod samog projektanta, bilo je određenih nedoumica ?
– Koristeći 25-godišnja ispitivanja protoka Kozaračke, Bistričke i Rastavničke reke, Beogradski „Energoprojekt“ je dao više varijanti vodosnabdevanja i kao najisplatljiviju prikazao akumulaciju na Bističkoj reci uz dopunu iz reke Rastavnice zahvatom iz „živog““ toka reke. Najskuplja varijanta je bila zahvatanje vode iz reke Vlasine i njeno prepumpavanje. Projektant je predložio akumulaciju na Bistričkoj reci kod naselja „Suknari“ i gravitacijsko dovođenje do pozicije sadašnje fabrike vode i zahvatom živog toka na reci Rastavnici.Kao prva faza, na poziciji sadašnje crpne stanice sirove vode, planirano je još jedno postrojenje, slično starom vodovodu kapaciteta 35 lit/sek, gde bi se voda prepumpavala do rezervoara na sadašljoj lokaciji fabrike „Rovine“, koji bi kasnije služio kao distributivni bazen. Plan da se sa 70 lit/sek, Vlasotinčani snabdevaju, dok se ne izgradi i napuni akumulacija na Bistričkoj reci je imao smisla, jer bi se kompletna infrastruktura kasnije iskoristila realizacijom krajnje faze i trajnog rešenja problema vodosnabdevanja.
I, kako naš narod kaže, tamo gde je tanko, tu se, obično, kida. Vlasotince je, 26.juna 1988.godine zadesila katastrofalna poplava. Za jednu noć podivljala reka Vlasina urnisala je mnoge vrednosti grada i nametnula obaveze i izgradnju novih studija i projekata kada je u pitanju vodosnabdevanje ?
– Upravo tako. Poplava je trajno rešenje vodosnabdevanja iz akumulacije na Bistričkoj reci bacila u stranu i nametnula novu studiju vodosnabdevanja zahvatom iz živog toka reke Vlasine kod sela Boljara. Neko, ko je žitelj Vlasotinca, morao je da zna da je reka Vlasina vekovni prolaznik kroz naš grad, a da je izgradnja „Brane na reci Vlasini“, na prilično nestručan način i potencijalna opasnost za sam grad i za sela nizvodno uz reku Vlasinu. U noći, potkraj juna 1988.godine, Vlasina je, posle obilnih padavina u višim planinskim delovima, prosto, podivljala. Da zlo bude veće, zbog neredovnog održavanja ustava na brani, nisu mogle sve da se podigne u trenutku nailaska poplavnog talasa.Voda se, u jednom trenutku, počela prelivati preko brane i da plavi „Stari vodovod“ sa tendencijom izlivanja kod „Beska“. Širila se priča gradom da će vojska da gađa branu iz vazduha, jer nije bilo uslova za njeno miniranje. U jednom trenutku dolazi do popuštanja zemljišta kod hotela „Grozd“ i celokupna količina vode plavi desnu stranu obale grada. Cela bivša Jugoslavija je te 1988.godine priskočila u pomoć, kompletna oprema na „Starom vodovodu“ je zamenjena, sve novo, pumpe, motori i automatika. Ali, posle puštanja fabrike vode u rad za samo par godina očerupan je stari vodovod koji je ostavljen na milost i nemilost lopurdama, bez ikakve zaštite, pa taj deo i danas predstavlja ruglo u najlepšem delu pored brane. I umesto da Vlasotinčani iskoriste priliku i da trajno reše problem vodosnabdevanja u skladu sa projektom koji je napravljen, te 1988.godine, izgradnjom akumulacije na Bistričkoj reci firma „Jaroslav Černi“ iz Beograda, radi „Studiju vodosnabdevanja Vlasotinca 1998 godine“, a na na osnovu koje se radi projekat „Prelazno rešenje vodosnabdevanja Vlasotinca zahvatom vode iz živog toka reke Vlasine“, koji je trebao da reši potrebe Vlasotinčana do 2025 godine. Taj i takav projekat nije dobio ni sanitarnu saglasnost, ali moćnicima to nije smetalo, da bez ključnog papira krenu sa izgradnjom fabrike vode „Nerezine“ i zahvata vode iz „živog“ toka reke, i to je bila najveća investicija takvog tipa u Srbiji. „Fabrika vode“ u Vlasotincu, ima istu tehnologiju prerade kao fabrika vode u Makišu i Arilju i isti postupak prerade i prečišćavanja, koji je trenutno najsavremeniji u Srbiji.Paralelno sa izgradnjom fabrike vode u Vlasotincu radio se i regionalni projekat vodosistema „Barje“ koji je planiran kao trajno rešenje problema vodosnabdevanja gradova i naselja u Jablaničkom okrugu.
Da li je vodosistemom Barje predviđeno i trajno rešenje Vlasotinčana vodom za piće?
– Sam naziv prelazno vodosnabdevanje daje odgovor na vaše pitanje. Ali, po studiji vodosnabdevanja Vlasotinca iz 1988 godine od strane „Jaroslava Černog“, fabrika vode kapaciteta 120 lit/sek može zadovoljiti potrebe Vlasotinčana do 2025 godine. Mi smo prošle godine sa 95lit/sekundi imali uredno vodosnabdevanje i pored činjenice da je veliki gubitak vode od skoro 50%, pa bi se zamenom dotrajale mreže i ukidanjem paušalnih korisnika smanjio procenat neprihodovane vode a samim tim i smanjila potrebna količina za vodosnabdevanje. Napominjem, samo u slučaju veće potrebe za vodom, koristila bi se voda kao dopuna iz vodosistema Barje, ali sam siguran da u doglednoj budućnosti neće biti potrebe, jer se broj stanovnika u Vlasotinačkoj opštini, na žalost smanjuje – veli Zvonko Ilić, prvi čovek JKP „Vodovod“ iz Vlasotince.
Nastaviće se…
Objavljeno: 23.05.2017 | Autor: Vlastimir Stamenković