Predstava nije samo ono što se igra na sceni, već ono što čovek ponese u sebi
Uređujem portal Infodesk Vlasotince više od jedne decenije. Dobro, “nisam nikad dobio nikakvu pohvalu, radim tu ko crnac“, ali nema veze. Uostalom, tako je i najbolje… Sam i svoj. Nego imam jedan drugi problem – ne mogu ničiju objavu, na društvenim mrežama, dužu od tri rečenice da pročitam do kraja. Ne ide, pa ne ide… Jbg.
Večeras sam „zapeo“ kod jedne objave… I to baš na društvenoj mreži: ,,Kad je kabare oživeo u našem domu“. Neka mlada osoba je napisala, odmah nakon ovog naslova svoje objave, da se najbolje predstave odigraju tamo gde ih najmanje očekujemo. U sopstvenoj dnevnoj sobi! Hmmm… Razlog da se proviri šta se tu dalje dešava… Evo, ne krijem…čitao sam dalje…
-Te večeri smo otišli u pozorište, a vratili se u vreme kad su ljudi pevali bez mikrofona, pisali pisma i verovali u pesmu. I ne znam kako se to dogodilo, ali kada smo se vratili kući, kabare je oživeo kod nas. Kada smo pošli u pozorište, majka mi je rekla da ćemo gledati nešto „posebno, vedro i starinski lepo“ – napisao je Aleksandar Vidosavljević.
Čitajući dalje, shvatio sam da se radi o predstavi „Dobrodošli u kabare“ – Radeta Marjanovića i Tanje Bošković, kojoj sam, te večeri, lično prisustvovao…
Tanja Bosković i Rade Marjanović
-Gledao sam je u jednom dahu. Scenom su prolazile pesme koje sam, na svoje iznenađenje, već negde znao. Nisam ni slutio da mi je u krvi nešto od tih starih melodija koje su pevali naši roditelji. Smenjivale su se priče iz prošlih vremena sedamdesetih, osamdesetih, pa čak i dvadesetih, kad je, kako kaže majka, „sve bilo jednostavnije, ali iskrenije“. Gledao sam glumce, slušao muziku i osećao kao da sam na trenutak ušao u svet u kojem su ljudi bili bliži, reči toplije, a osmesi stvarni – objašnjavao je Aleksandar svoje utiske.
-Nakon predstave imao sam čast da zagrlim posebnu damu i našu glumicu Tanju Bošković. Majka je pričala kako su se nekad u školskom dvorištu pevale pesme bez mikrofona, a svi su znali tekst. Otac se smejao i dodavao svoje priče o kafićima, o drugarima koji su bili kao braća, o pismima iz vojske i ljubavima koje su se čekale mesecima a pešačile kilometrima za poljubac. „Sve je bilo sporije, ali više se osećalo,“ rekao je. Slušao sam ih zadivljeno. U njihovim glasovima bilo je nečeg što se ne može naći u telefonu, ni na društvenim mrežiama. To je bio zvuk vremena kada se živelo usporeno, ali punim srcem. Te večeri nismo gledali televiziju. Živeli smo svoj mali kabare. Smejali smo se, pevali i pričali sve dok nas nije uhvatio san. I mislim da sam tada prvi put shvatio: predstava nije samo ono što se igra na sceni već ono što čovek ponese u sebi.
Možda danas svet brže kuca, ali nekad su srca kucala sporije i zato su se bolje čula, zaključio je na kraju ovaj fenomenalni momak.
Objavljeno: 13.11.2025 | Autor: InfoDesk
