Fejat Sejdić je, kao i mnogi drugi trubači sa juga Srbije, u Jugoslovenskoj narodnoj armiji „dužio“ trubu. Bio je jedini muzičar u orkestru koji nije umeo da čita note: umesto akademskog znanja, za prijem je presudio čist talenat:

– U vojsci sam svirao u orkestru Doma. Nikad nisam znao note, čak i komponujem „na uvo“. U tom orkestru svi su znali note. Čudno im bilo kako to ja samo čujem i odmah znam da sviram. Kažem im: „Drugovi ‘notalisti’, svaka vama čast, ali mi ‘sluhisti’ možemo naučiti note, da li vi možete ‘iz cuga’ ponoviti melodiju i to celu – govorio je slavni trubač.

Godine 1976. dobio je nagradu Sabora trubača za najbolji orkestar, i u narednim godinama osvojio sve što se može osvojiti u Dragačevu: Prvu trubu, Zlatnu trubu, nagrade za orkestar… Guča mu je otvorila sva vrata.

Stara Jugoslavija bila je ponosna na zvuk trube, a Fejat Sejdić bio je čovek kome su se poveravali veoma značajni muzički zadaci. Ovo i ne čudi kada se zna ono što kolege sa velikim poštovanjem govore o Fejatu: da je, kroz višedecenijski rad, stvorio svojevrsni trubački bonton, nepisana pravila o tome kako se trubači imaju ponašati tokom svirke, kako bi mušterija uvek bila zadovoljna i kako bi sve proteklo u najboljem redu. Svirao je sa svojim orkestrom Josipu Brozu Titu, nekadašnjem predsedniku Francuske Šarlu De Golu, princu Tomislavu Karađorđeviću, premijeru dr Zoranu Đinđiću, Milu Đukanoviću, Orsonu Velsu, Viliju Brantu, Leonidu Brežnjevu, Salvadoru Daliju, Ajertonu Seni, velikom glumcu Ričardu Bartonu koji je posebno voleo našu zemlju, engleskoj kraljici Elizabeti Drugoj, i mnogim drugim svetski poznatim ličnostima.

Sredinom osamdesetih godina, pre nego što je reč „world“ počela da se probija u svetske muzičke magazine, orkestar Fejata Sejdića stvarao je muziku koja odgovara najstrožijem određenju ovog pojma. U Konaku knjeginje LJubice, jedne junske večeri, održan je koncert koji se zauvek urezao u sećanje svima koji su u njemu učestvovali ili su uživali u auditorijumu. Kvintet perkusioniste Lale Kovačeva u kome su, pored njega, bili i Vlatko Stefanovski na gitari, potom trubač Georgi Dimitrovski i majstor na udaraljkama Uroš Šećerov, sastao se sa izvornim narodnim grupama muzičara – orkestrom Fejata Sejdića u punom sastavu, pevačicama iz „Paganki“ i frulaškim kvartetom Dobrivoja Todorovića. Eksplozija muzike koja se prolomila te večeri presudno je uticala na mnoge današnje muzičare, pokazavši im da narodna muzika nije eksponat iz etnološkog muzeja, već živa supstanca lokalne kulture koja nalazi svoj novi izraz u fuziji sa savremenim muzičkim pravcima.

Saradnja sa Goranom Bregovićem i Emirom Kusturicom na filmu „Dom za vešanje“ bila je jedan od prelomnih trenutaka u karijeri Fejata Sejdića. Posle 1988. godine njegov orkestar upisan je na globalnu mapu majstora romskog melosa. Usledili su pozivi na nastupe u Rusiji, Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, pa i u dalekoj Australiji.

Fejat Sejdić je doživeo i nešto o čemu i danas veoma rado govori: prijateljstvo i saradnja sa Čikom Bušikijem, osnivačem grupe „DŽipsi Kings“. Sejdić i njegov orkestar pratili su „Kingse“ na jednoj od turneja.

– Čiko iz „DŽipsi Kingsa“ fino nas je dočekao. Odmah, iz cuga smo zajedno svirali „Bamboleju“ („Bamboleo“, čuvena pesma „Kingsa“ koju je orkestar Fejata Sejdića 1999. obradio i snimio pod imenom „Bamboljera“). Publika je to prihvatila ludo. A onda smo sami svirali pola sata! Mnogo su bili zadovoljni sa nama. Posle nas je Čiko zvao i na večeru – ponosno je govorio Fejat.

Trubački orkestar Fejata Sejdića i „DŽipsi Kings“ prvi put se upoznaju i nastupaju zajedno 1988. godine u Londonu na Festivalu ciganske muzike.

„DŽipsi Kings“ su 1993. godine bili gosti na promociji ploče Fejata Sejdića u Beogradu. Tri godine kasnije orkestar Fejata Sejdića gostuje na koncertima „Kingsa“ na evropskoj turneji i na festivalu na Azurnoj obali, gde zajedno nastupaju.

Jedna od velikih južnjačkih priča je muzičko rivalstvo Fejata Sejdića i Bakije Bakića, dva velikana trube. Godinama su kolale priče da ova dva umetnika ne govore jer je umetničko suparništvo preraslo i u lično. Fejat je razuveravao sve koji su verovali da je posredi lična omraza i objašnjavao da su bili, kako kaže, „kolege i suparnici“. Ali, Fejatu nije bilo svejedno kada je čuo da njegova najmlađa kćer Suzana želi da se uda za Bakijinog unuka. Na jugu Srbije i dalje se priča kakvo je to veselje bilo i da je trajalo tri dana. Na kraju veselja začula se muzika kakva nema cenu, kakva se ne može čuti ni na jednom koncertu: Fejat i Bakija su se dohvatili trube i prvi put nastupili zajedno kao prijatelji.

Od avgusta 2000. godine Fejat Sejdić nije svirao trubu, ali je govorio da ne žali ni za čime.

– Moj život je truba, i nema želje koja mi se nije ispunila. Mogao sam da živim gde god sam hteo, ali ovde me je vuklo, u Bojnik – govorio je Fejat Sejdić.

Veliki trubač je u svojoj karijeri koja je trajala pola veka promenio šest truba. Poslednju je poklonio unuku Nebojši, pobedniku Dragačevskog sabora 2004. godine. Nebojša danas govori da je pred dedom imao najveću tremu. NJegov sin Viktor je sedma generacija Sejdića. Prvu trubu je već dobio, a za uspeh će, kažu Sejdići, morati sam da se potrudi. A sve dok se Kamenička reka bude ulivala u Pustu reku u malom Bojniku, opstajaće i priča o muzičkoj dinastiji Sejdić i mesto na kome će nove generacije crpeti nadahnuće.

SVE POBEDE U GUČI

1976. Nagrada za najbolji orkestar
1981. Prva truba
1982. Nagrada publike
1983. Nagrada za najbolji orkestar
1985. Nagrada za najbolji orkestar
1987. Nagrada za najbolji orkestar
1991. Nagrada za najbolji orkestar
1994. Nagrada za najbolji orkestar
2004. Nagrada za najbolji orkestar

DEDA FEJATA TRUBOM DONEO POBEDU

Fejatov deda takođe je bio vojni trubač, a porodična legenda govori da je njegova zlaćana truba donela veliku pobedu srpskom oružju u Prvom svetskom ratu.

– Bio deda sa jedinicom na samoj vatrenoj ivici fronta. Kao vojni trubač učini tada veliku i namernu „grešku“. Umesto da po zapovesti svira povlačenje za naše, deda svirao povlačenje za neprijatelja.

Znao, čuo negde i njihovu šifru. Naši napredovali, pobedili. Deda umesto kazne dobi odlikovanje i unapređenje u čin narednika – ispričao je Fejat ovu poučnu priču o „lekovitoj“ moći trube.

Podnarednik značar 1.č. 3.b. Rustem Z. Sejdić u noćnoj borbi na položaju „Čuke“, prilikom najveće vatre i okršaja svirao je juriš i time digao moral kod vojnika koji su odmah krenuli na neprijateljske rovove i zauzeli ih.

Zlatnom medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“ odlikuje se podnarednik Sejdić Z. Rustem, trubač.

Izvor: Toplički gvozdeni puk „Knjaz Mihailo“, autor Mirko S. Dobričanin, treće izdanje, 2014.

NEBOJŠA SEJDIĆ: DINASTIJA IMA NOVE IZDANKE

Nebojša Sejdić, unuk Fejatov, za sebe kaže, sa neobičnom mešavinom skromnosti i ponosa, da je Fejatov naslednik. A da će od njega biti muzičar, bilo je jasno još kada je imao samo šest godina. Sve ostalo, uključujući i odluku Fejata da, umesto sina Zorana, proglasi Nebojšu za novog „krunskog princa“ trube i njenog budućeg kralja, bilo je potpuno očekivano.

– Prva pesma koju sam odsvirao bila je „Sitnije, Cile, sitnije“ od Lepe Brene. To je tada bio veliki hit. RTS je došao specijalno kod mene da pravi emisiju „Dečak sa trubom“. Počeo sam profesionalno da sviram sa 13 godina, a kada se deda razboleo ja sam preuzeo orkestar – kaže Nebojša.

Kao i Fejatu, i Nebojši je jedan od ličnih vrhunaca karijere bio nastup sa grupom „DŽipsi Kings“ u Francuskoj.

– Oni su mislili da mi znamo note i jako su se iznenadili kada su čuli da niko od nas ne ume da ih čita – govori Nebojša.

Nebojša i njegove kolege iz porodičnog orkestra Sejdića rade punom parom na pripremi novog albuma. Već su izdali singl za Grand produkciju, u spomen na jednog od najvećih romskih umetnika u istoriji.

– Odsvirali smo pesmu Šabana Bajramovića „Parno gas“, ili „Beli konj“. To je samo početak. Biće na albumu i naših, balkanskih stvari, i evropskih obrada – kaže Nebojša Sejdić.

Nebojša sa ogromnim ponosom priča o svom sinu Viktoru.

– Ja sam u trubu prvi put dunuo sa tri godine, a on sa sedamnaest meseci! On je neverovatan, sa tri godine već svira. Kupio mu je deda Fejat trubu koja je došla iz Zagreba. Već su dolazili da ga snimaju ljudi sa televizije. Naslednik, vidi se – kaže Nebojša o svom nasledniku.

ORKESTAR FEJATA I NEBOJŠE SEJDIĆA IZ BOJNIKA KRAJ LESKOVCA

Orkestar pod upravom trubača Fejata Sejdića osnovan je 1959. godine. Želja i realizacija da se osnuje jedan takav orkestar potekla je od dugogodišnje tradicije trubača iz porodice Sejdić, a kao logičan sled pre svega porodične povezanosti sa trubom. Više od dva veka u porodici svi muškarci sviraju trubu. Truba je za Sejdiće svetinja, i radost i tuga, koju sa ponosom primaju i predaju. Kod njih prvo deca nauče da sviraju pa tek onda da govore i hodaju.

Podsetimo, ovaj orkestar je grupa srpskog Luisa Amstronga, osvajači su brojnih nagrada i priznanja u zemlji i inostranstvu, i višestruki pobednici nacionalnog festivala u Guči. Gotovo da nije bilo sabora trubača, a da orkestar nije dobio nagradu.

Prvi put učestvuje na Dragačevskom saboru trubača u Guči 1964. godine i samo te godine nije osvojio nijednu nagradu. Sledeće godine osvaja nagradu za najbolje odsviranu pesmu i onda u godinama koje slede osvaja sve ostale nagrade i priznanja koja se dodeljuju u Guči.

Orkestar snima prvu ploču u Jugotonu u Zagrebu. Kasnije snimaju i za sve ostale muzičke kuće u Srbiji i Jugoslaviji ploče, kasete i CD-e.

Od 1985. godine na čelu orkestra je Fejatov sin Zoran Sejdić.
Orkestar je u zadnjih pedeset godina stalni učesnik muzičkih televizijskih emisija, učestvovao je i u snimanju mnogobrojnih filmova i serija, o orkestru su pisale sve Jugoslovenske i srpske novine, snimili su veliki broj ploča, kaseta, CD-a. Neprekidno obogaćujući repertoar, orkestar je proslavio ime Bojnika i Leskovca na više maestralnih koncerata u zemlji i inostranstvu.

Orkestar Fejata i Nebojše Sejdića ima na repertoaru izvorne i savremene melodije, odlikuje ga harmonično i precizno muziciranje. Donosi nam muziku iz duše onu izvornu i nepatvorenu, punu emocija. Kazujući nam divne muzičke priče svojim trubama, a trubači su sluhisti od kojih muzički stručnjaci beleže najviše tonove. Svaka svirka je neponovljiva, puna osobenosti, svaka svirka je premijera i tako godinama. To je orkestar koji se po zvuku poznaje, ne morate da ih vidite dovoljno je samo da ih čujete.

Od 2000. godine na čelu orkestra je Fejatov unuk Nebojša Sejdić koji je u porodici šesta generacija trubača.
Sejdići su jedina porodica u Srbiji koja ima sedam generacija trubača:

ZITA, RUSTEM, KADRIJA, FEJAT, ZORAN, NEBOJŠA i VIKTOR, koji ima četiri godine i počinje da svira trubu. Oni su časni izuzeci koji su nadahnuti svojim korenima, izvornim melodijama, što bez nota, prenose sa kolena na koleno. Reski i opori zvuk srpskih truba je zaštitni znak ovog muzičkog podneblja, baš kao što su to marijači u Meksiku ili cigani u Mađarskoj.

Trubači iz porodice Sejdić su samouki “filharmonisti”, samouki trubači, samouki muzičari, oni su čudo neviđeno za školovane kolege. Oni sve sviraju po svom sluhu. Pa čak i komponuju “na uvo”. Od njih muzički stručnjaci beleže najviše tonove i čude se njihovom pamćenju melodija i virtuoznosti dočaravanja njihove zvučne lepote.
Ovaj orkestar afirmiše autentičnu cigansku narodnu muziku koja se spontano razvija i neguje ponajviše i ponajbolje baš u našim krajevima. Ovi trubači neguju izvorni ciganski folklor.

Po mom mišljenju Dragan Babić je za sada najlepše opisao Fejata Sejdića kada sam pročitao imao sam lik Fejata pred očima.
“Kod Fejata Sejdića sve je bilo posebno. Po zvuku se poznavala šatra pod kojom je svirala Fejatova truba. Belo odelo, dugačka začešljana kosa, uverenje da njegova svirka izvire od svetlosti koja obasja dušu, lep stas, savremene melodije, harmonično i precizno muziciranje. Sve je to učinilo Fejata Sejdića najviđenijim trubačem na estradi…

Dostojanstvenim držanjem, otmenošću u nastupu, ali, pre svega autentičnim zvukom, Fejat Sejdić je, brže od ostalih, osvojio estradne pozornice… imao je radio i televizijske emisije, gde je bio rado viđen“, zapisao je Dragan Babić.
Poznavajući lično Fejata Sejdića mogu reći da je to tih i skroman čovek u privatnom životu – gorostasan i goropadan kada progovori trubom. Pamtiću ga kao jednostavnog čoveka, brižnog domaćina brojne porodice. Iskren, osećajan, pun emocija Fejat je u razgovorima sa mnom često znao da kaže: “Mora nešto da ti sine u dušu kad sviraš. Mora da se rodi talenat. Ne može svako da bude trubač, pevač, harmonikaš… treba da se ima talenat i da se vežba, svira. To je tako, iz dušu, iz srce. A note “U vojsci sam naučio note, moralo se, ali sam ih docnije brže-bolje zaboravio. Kad sviraš ovu našu muziku po notama, šta će ti duša? Ne ide to tako…” “Najsrećniji sam bio kada sam kupio prvu trubu”.
Posle nastupa kad nije mogao dugo da razgovara sa novinarima izvinjavao se i govorio: “Ne mogu više da pričam, života mi. Jezik mi nije baš jaka strana, ja govorim sa trubu…”

Fejat se je sa trubom rodio. Negde ispod srca je čuvao kroz ovaj čarobni grlić dušu joj udahnuo, parče lima oživeo. Truba je njegova sudbina, znak, mana i vrlina, porok i ljubav. Fejat je definitivno imao srce u trubi.

Autor teksta: Miloš Krstić