Sto godina trube koja ne ćuti – Priča koja se svira kroz generacije
Postoje godine koje prolaze tiho, i postoje one koje odzvanjaju – kroz ulice, kroz uspomene, kroz ljude. Ove godine, orkestar Božidara Nikolića Donje ne obeležava samo jubilej. Obeležava čitav vek života, muzike i postojanja.
Sto godina.
Sto godina daha pretočenog u ton.
Sto godina ljudi koji dolaze i odlaze, ali muzika ostaje.
Sve je počelo davno, u vremenu kada su se note učile „po sluhu“, a instrumenti prenosili kao porodično nasleđe. Nije bilo velikih bina, reflektora, ni studija – samo strast i potreba da se svira. Kroz decenije, orkestar je preživeo i ratove i tišine, i radosti i tuge. Svaka generacija ostavljala je svoj trag, drugačiji stil, novu energiju, ali isti duh. Jer ovo nije bio samo orkestar. Ovo je porodica. U njemu su očevi učili sinove kako da „udahnu pesmu“. U njemu su se prijateljstva kovala jače od čelika, a note postajale zajednički jezik.
I dok se svet menjao, orkestar je ostajao veran sebi. Njegova muzika pratila je sve: rođenja, svadbe, ispraćaje, pobede i poraze. Ako biste pitali ljude iz ovog kraja šta im prvo padne na pamet kada pomisle na slavlje – mnogi bi rekli: „njihov zvuk“.
Duvački orkestar Božidara Nikolića Donje, jednog od najpoznatijih trubača u staroj Jugoslaviji, ovih dana, proslavio je vek postojanja. Orkestar je davne 1926. godine osnovao deda Đorđe, a danas ga vodi njegov unuk Bogdan Nikolić.
Božidar Nikolić Donja
-Kako mi je pokojna baba pričala, nadimak „Donja“ počeo je od dede Đorđa Nikolića koji je imao nadimak „Doče“. Moj deda Milan je imao jednu školski ljubav koja se zvala Dunja, pa je zbog te ljubavi ina insistirala da njega zove Donja – kazao nam je Božidar Donja Nikolić.
Orkestar je nekoliko puta osvajao nagrade u Guči, a veoma su ponosni na majstorska pisma koja su dobijali Milan i Božidar. Danas orkestar vodi Bogdan, koji je na insistiranje svog dede završio muzičku školu.ž
Danas, posle sto godina, oni ne stoje samo kao svedoci prošlosti, već kao živa tradicija. Na njihovim probama i dalje se čuje smeh. I dalje se raspravlja o tempu i ukrasima. I dalje neko pogreši ton i svi se nasmeju, jer upravo u tome i jeste tajna trajanja: u ljudskosti, u zajedništvu, u ljubavi prema muzici.
-Najvažnija stvar koju sam od svojih predaka naučio je da moram vredno da radim, da stvaram muziku i da se muzikom bavim iz sveg srca jer drugačije i ne mogu. Ja sam peta generacija a imam i naslednike koji će nastaviti ovu tradiciju – kaže Bogdan Nikolić.
Jubilej koji obeležavaju nije kraj jednog puta. To je samo još jedan takt u kompoziciji koja traje već čitav vek. I dok trube ponovo zasviraju, jasno je jedno, ne slavi se samo prošlost, slavi se nešto što će trajati i narednih sto godina.
Ime Božidara Nikolića danas nije samo ime čoveka. To je ime tradicije. To je ime koje nosi težinu stogodišnjeg rada, odricanja i ljubavi prema muzici. Ime koje se izgovara sa poštovanjem, jer iza njega stoje hiljade odsviranih pesama, kilometri pređenih puteva i bezbroj trenutaka koji su ušli u istoriju. Ali „Donja“ odavno više nije samo nadimak, to je znak prepoznavanja, tradicije i muzike koja ne prestaje da živi.
Objavljeno: 07.04.2026 | Autor: InfoDesk
