Vlasotinčanin Slobodan Pešić – Donor velikog srca
Vlasotinčanin Slobodan Pešić imao je dva infarkta, a uz to je imao ozbiljnu operaciju na otvorenom srcu u Sremskoj Kamenici 28.januara 1996.godine i ugradnju dva baj pasa. On je uistinu čovek sa velikim i hrabrim srcem, jer se odlučio da daruje bilo koji svoj organ koji će se upotrebiti za lečenje drugih lica, naravno sem srca zbog ranije operacije na ovom organu. U Kliničkom centru u Nišu dobrovoljno se, uz saglasnost svoje porodice obavezao na ovaj izuzetno human čin, 14.jula 2009.godine, i tako, od tada, poseduje donorsku karticu na koju je posebno ponosan.
– Ja sam od strane nadležne zdravstvene komisije 2003.godine proglašen 70% invalidom rada, i sada je mesečni iznos moje penzije 13.000 dinara. Posle operacije srca ostao sam bez posle u Zemljoradničkoj zadruzi ,,Lopušnja“ sa sedištem u Vlasotincu, a ista sudbina zadesila je i moju suprugu. Bio je to hod po mukama mene i moje supruge. Radio sam, tada, što se kaže, sve i svašta u borbi za opstanak, bez radnog staža i zdravstvenog osiguranja. Nisam se predavao nijednog trenutka, shvatajući da život nikoga ne brenuje mnogo, i da je to bio realnost mog životnog stanja tada i u to vreme – prenosi nam svoju životnu priču i svoje životne muke, hrabri i odvažni Slobodan Pešić iz Vlasotinca, vlasnik donorske kartice, koji se obavezao da će donirati svoje organe onima kojima budu potrebni.
Šta vas je navelo da se odlučite na doniranje sopstvenih organa ?
– Više puta u životu bio sam bolestan i boraveći u bolnicama bio sam, nažalost, svedok kako mladi ljudi umiru a da nema nekog koji bi mogao da im pomogne, i to me je silno motivisalo da kao čovek pomognem unesrećenom čoveku. Moj vapaj, moja molba za sve humane ljude je, ,,učini, hrišćanski je i pomozi čoveku“. Srećan sam i ponosan, kao čovek sa svojih 65 godina života što će neki od mojih organa produžiti nekome život za više godina, i ako ja to neću doživeti, jer ću tada biti na onom, gore, svetu, što kaže naš narod. Nije strašno se se smrću sve završava, nego što se smrću ništa ne počiva. I, baš zbog toga, ne prizivam ničiju nesreću, već istinski želim nekome nekad da pognem, što me, ponavljam, čini izuzetno srećnim i ponosnim.
Da li mislite da bi država trebala više da se uključi u animiranju doniranja organa ?
– Naravno. Tako nešto moralo bi da dobije pravu dimenziju i to na državnom nivou. Jer, mi koji dajemo i doniramo svoje organe ne tražimo ništa. To su naše odluke, to su naša lična osećanja prema svom telu, svojoj porodici, a naročito prema bolesniku, koji iščekuju da mu neko pomogne. E, kad smo, mi, donori takvi, država bi mogla i trebala da ima neki obzir prema tim humanim davaocima i donorima svojih organa. Da im dozvoli u zdravstvenim ustanovama neke preglede, a da oni ne moraju da čekaju mesecima da budu pregledani. Ima tu mnogo toga što bi mogla država da učini, samo ako želi.
Vaša poruka potencijalnim donorima ?
– Kasno je kopati bunar kad vas je već spopala žeđ i zato, učinite nešto, što je za vas, malo, a što je za drugog veliko i dragoceno, jer donori svojih organa su najbogatiji ljudi na svetu, čak i u odnosu na one koji su puni para. Mislim da sam time sve rekao – poručuje humani čovek velikog srca, donor svih svojih organa, Slobodan Pešić iz Vlasotinca.
Najčešći razlozi za ne doniranje organa jesu nepoverenje u zdravstvo i državni sistem, strah od manipulacije organima, odnosno nepoverenje u to da će organi završiti kod ljudi kojima su zaista potrebni i uverenje da su bogati na vrhu lista za čekanje.A, često se pominje i strah od potencijalne nelegalne prodaje organa na crnom tržištu
Statistički prikaz doniranja organa u Srbiji u nekoliko poslednjih godina.
BROJ URAĐENIH TRANSPLATACIJA U SRBIJI (Zaključno sa 31.avgustom 2016.godine)
GODINA 2013 2014 2015 2016 (Avgust)
BROJ DONATORA 41 22 18 6
BUBREG 74 40 32 11
JETRA 14 4 7 2
SRCE 4 5 5 1
Objavljeno: 18.12.2017 | Autor: Vlastimir Stamenković
