Najbolji prijatelj istine je vreme

Demanti bivšeg predsednika Vlasine nisu njegovo pisanije, to je delo polupismenog „poete“, ili fudbalskim rečnikom kazano, šutiranje lopte u sopstvenu mrežu, a to je fudbalskim rečnikom, rečeno klasičan autogol. I, bilo bi „bolje da je podigao tesarsku sekiricu na sebe, nego li pero, jer ovim činom digao je ruku na sebe“, što reče, za života, nenadmašni Aleksandar Tijanić. Umesto da se bave krucijalnim problemima vezanim za spornim finansijama kluba, skreću se stvari na pogrešan kolosek, a to je klasična zamena teza ili što neki kažu „pobrkaše ljudi lončiće“. Nije, nikada, novac sa žiro računa kluba podizao u gotovini generalni sekretar i njime raspolagao, već je to činilo odgovorno lice kluba sa deponovanim potpisom u banci. Kako se i na koji način raspolagalo novcem, i zbog čega dobrim delom nije opravdan, to je pitanje za odgovorno lice u FK „Vlasini“. Ili će on biti opravdan, kako to veli predsednik kluba. Daj bože, da bude tako. To je, izgleda, u ovom času (ne)moguća misija. Ali, vreme će pokazati pravu istinu, i ona nikad ne laže, a na tu temu Emil Zola, reče i ovo: „Istina je krenula, niko je više ne može zaustaviti“.

Generalni sekretar je „kriv“ što je eksplicitno tražio od predsednika kluba da se radi isključivo u duhu važećih zakonskih propisa.

Generalni sekretar je „kriv“, što je u dva navrata, kao predsednik FSO Vlasotince sa žiro računa svog saveza spašavao FK „Vlasina“ od kazni i suspenzije od strane Poreske uprave i disciplinskih organa FSRIS.

Generalni sekretar u prethodnom periodu iskazao se i dokazao u sportu, gde je već 50 godina, u novinarstvu 40 godina, a tri decenije radio je sa puno uspeha na finasijsko-komercijalnim rabotama u GP „Crna Trava“. Isuviše je imao dovoljno radnog staža da zna i ume da proceni zakonitost i poštovanje propisa i osnovnih postulata ozbiljnog i odgovornog rada u fudbalskom klubu.

Pošto je očigledno smetala činjenica da generalni sekretar zahteva da se radi isključivo i samo u duhu propisa i zakona države Srbije, jednog dana je stigla i degutantna opomena. U fijoci radnog stola generalnog sekretara ubačena je živa žaba !!! To može da potvrdi i predsednik kluba, jer je lično video ovaj sramotni čin (ne)poznatog pojedinca.

Apsolutno je netačno, da generalnog sekretara često nije bilo na radnom mestu. Mogao je predsednik kluba za nepoštovanje radne discipline da upotrebi i instrument otkaza o radu, što jasno kazuje da nije bilo primedbi na rad prvog opertivca u klubu. Priznajem, nije sporan pomenuti iznos sredstava za generalnog sekretara. Ali, podsećam i zna se, da je iznos plate odredilo i potpisalo odgovorno lice iz kluba, i tu, prema tome, i nema nikakve misterije. Da je generalni sekretar sedeo i noć i dan, i sa automatskom puškom, sigurno ne bi sprečio da se desi slučaj „nedostajuća i neopravdana sredstva“ u iznosu od preko tri miliona dinara. Sve ovo postaje (ne)normalno kad klub ima „finansijskog stručnjaka“ i (sve)znalca, eklatantnog i ravnog predvodniku u noveli Radoja Domanovića „Vođa“.

Jedini lek da se zaustavi sunovrat kluba, koji je već u dubokoj provaliji zbog finansijskih nedaća, bilo je zakazivanje Vanredne izborne skupštine kluba. Na tako nešto sigurno ima pravo i lokalna samouprava, jer ona je i glavni finansijer kluba, a ne možda neka tesarska družina iz nekog crnotravskog sela, kojoj bi se polagali računi. Sama izborna sednica kluba bila je legalna, a održana je u duhu statuta i važećih propisa, a na njoj je prisustvovalo 27 legalno izabranih delegata od 31 koliko broji skupština. Na samoj skupštini nikome nije bilo uskraćeno da bilo šta kaže, sviđalo se to nekome ili ne. Na vanrednoj skupštini, nikom se nije sudilo, a još manje presuđivalo. I zato je u pravu veliki Johan Volfgang Gete kad je rekao: „Isplesti lovorov venac je mnogo jednostavnije, nego li za njega naći dostojnu glavu“.

U celoj ovoj priči i nisu uopšte pominjana imena, jer duboko verujemo da je u pravu visprena Mevlana Dželaludin Rumi, kad je davno rekla da: „Imena nisu važna. Ruža bi mirisala i kad bi se dukčije zvala“, a na ovu krilaticu dodajemo i reči mudrog Čarla Kaleba Koltona, koji je u jednom trenutku uzviknuo: „NAJBOLJI PRIJATELJ ISTINE JE VREME“. Uostalom, vreme koje je pred nama doneće nam pravu istinu.

S poštovanjem,
Vlastimir Stamenković, gen. sek.
Vlasotince, 18.12.2015. godina.

 

Objavljeno: 18.12.2015 | Autor: Vlastimir Stamenković